Dvadeset-sedmi januar, datum kada je 1945. godine oslobođen koncentracioni kompleks i logor smrti Aušvic-Birkenau, obeležava se kao Međunarodni dan sećanja na Holokaust. To je prilika da se oda počast milionima Jevreja koje su ubili nacistička Nemačka i njeni saučesnici.
Uprkos izjavama posle Holokausta da se „nikada više“ neće dozvoliti da se dogodi ovakva tragedija, i uprkos obećanjima o oprezu, zločin genocida je počinjen iznova i iznova od Drugog svetskog rata: u Kambodži, Ruandi, Bosni, Darfuru, Šinđijangu i oblastima koje su ranije bile pod kontrolom ISIS-a.
Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine bila je prvi pravni instrument kojim je genocid kodifikovan kao zločin. On definiše genocid kao konkretna dela počinjena sa namerom da se uništi, u celosti ili delimično, nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa, kao takva.
Konvencija prepoznaje pet takvih dela, koja obuhvataju ubijanje članova grupe, nametanje mera za sprečavanje rađanja unutar grupe i prisilni premeštaj dece grupe, i dalje kriminalizuje zaveru, saučesništvo, pokušaj ili podsticanje na izvršenje genocida.
Holokaust je genocid koji se posebno odnosi na pokušaj uništenja evropskih Jevreja od strane nacističke Nemačke i njenih saveznika.
Iako je opšte poznato da se Holokaust podudario sa Drugim svetskim ratom, njegovi počeci sežu u tridesete godine prošlog veka. Kada je Nacistička partija došla na vlast u Nemačkoj, nacistički režim je počeo da se obračunava sa političkim neprijateljima i onima koji su smatrani inferiornim. Tokom 1930-ih, sve više i više mera je primenjivano koje su omogućile marginalizaciju jevrejske zajednice i drugih grupa u nemačkom društvu.
S početkom Drugog svetskog rata, zločini nad civilnim stanovništvom postali su češći. A početkom napada na Sovjetski Savez 1941. godine, počeli su zločini nad jevrejskim zajednicama u istočnoj Evropi. Do početka 1942. godine, nacističko rukovodstvo je formalizovalo implementaciju onoga što su nazvali „konačnim rešenjem“: sistematsko uništavanje specifičnog segmenta stanovništva kao vladinu politiku.
Bio je to deo Drugog svetskog rata, ali je bio odvojen od nacističkih ratnih napora. Zaista, „konačno rešenje“ je često imalo prednost nad ratnim naporima: uprkos očajničkoj potrebi za ljudstvom i materijalom na linijama fronta, resursi nisu bili preusmereni sa zadataka u logorima smrti. Na kraju, „konačno rešenje“ je dovelo do smrti šest miliona Jevreja.
„Zlo velikih razmera se može desiti i dešava se u našem svetu - i... mi imamo odgovornost da učinimo sve što možemo da ga zaustavimo“, rekao je državni sekretar Entoni Blinken.
„Zato je toliko važno da govorimo istinu o prošlosti, da zaštitimo činjenice kada drugi pokušavaju da iskrive ili banalizuju zločine Holokausta i da tražimo pravdu za preživele i njihove porodice”.
